Физиотерапија у ветеринарској медицини је посебна област физиотерапеутске праксе која последњих година двадесетог века добија на свом значају. Водеће земље у овој области су Велика Британија (УК) и Немачка.

У Србији у оквиру ветеринарског формалног образовања постоји едукативно образовање за ветфизиотерапију, али се ветеринари не баве физиотерапијом на начин на који то раде ветфизиотерапеути. Занимљив је податак је да далеке 1934.године физиотерапија и ренгенолигија су били посебни предмети на Ветеринарском факултету  београдског универзитета. (СЛИКА)

У водећим земљама за ову физиобласт вет физиотерапетути су самостални, али у Србији још увек то није случај. Вет физиотерапеути у Србији раде тимски заједно са у ветеринаром. У вет рехабилитационом тиму су ветеринар, фет физиотерапеут и власник животиње уколико животиња има власника.

Вет пацијенти,тј. животиње које се третирају су пре свега кућни љубимци, петовци (од енл.речи пет-кућни љубимац) пси, мачке, зечеви и патке. Такође се третирају и коњи.

Ветфизиотерапија подразумева физио третман  животиње, где физиотерапијом се решавају здравствени проблеми које она има. Најчешће су то проблеми локомоторног апарата, у неуролошки и реуматским стањима.

У ветфизиотерапији се помаже животињи, али постоје и ситуације када животиње помажу људима. Приметило се да животиње могу помоћи људима за превазилажење различитих здравствених проблема.Тако је настала посебна област физиотерапеутске праксе –хипотерапија.